Poučna priča o borskom spomeniku Radnotiju | Magyar Nemzeti Tanács Hivatalos Honlapja Skip to main content

You are here

Poučna priča o borskom spomeniku Radnotiju

U rudarskom gradu pre 15 godina postavljen i drugo savršeno vajarsko delo Imrea Varge

Ove godine obeležavamo 110. godišnjicu rođenja i 75. godišnjicu smrti Mikloša Radnotija, našeg pesnika tragične sudbine. Putujući pesnik Lorant Peter Tot će u subotu, 31. avgusta krenuti iz Bora putem usiljenog marša Mikloša Radnotija i njegovih 3.200 drugova, sve do sela Abda. Uoči tog neobičnog poduhvata u rudarskom gradu će povodom jubileja biti održana svečana manifestacija.

Mađarska je 1979. godine, pre četrdeset godina poklonila spomenik Radnotiju gradu Boru, gde je pesnik proveo poslednje meseci života, i gde su nastale biseri mađarske lirike. Vajarsko delo od bakra, težak 600 kilograma je na molbu autora Imrea Varge postavljen na obalu Borskog jezera, ali 2001. godine je ukraden.

Umesto ukradenog spomenika postavljen je nov koji 15 godina stoji u gradu na trgu ispred doma zdravlja. Svojevremeno je zamenica glavnog urednika našeg lista Erika Kabok inicirala da se spomenik Radnotiju ponovo postavi u tom rudarskom gradu u istočnoj Srbiji. Ona se ovako podseća na taj događaj:

– Oktobra 2001. je u dnevnom listu „Politika” objavljena vest o tome da je u Boru ukraden spomenik Radnotiju izliven od bronze. Radi se o veoma čuvenom delu vajara Imrea Varge kojeg sam posebno volela. Ovo vajarsko delo slovi za najjužnijeg spomenika koji je u Srbiji ikad podignut mađarskom pesniku. Spomenik je poklon Mađarske vlade Boru iz 1979. godine. Na molbu Imrea Varge podignut je na obali Borskog jezera, tako da bude okrenut prema Mađarskoj. Nalazi se u podnožju planine Žagubice gde je nekada bio logor Hajdenau, u kojem je Mikloš Radnoti bio na prislinom radu. Kad sam saznala da je spomenik nestao, nisam želela da istražujem šta se desilo sa njim, jer se može pretpostaviti da je završio u nekoj privatnoj livnici. Umetičko delo Varge je stajalo na postolju od mermernih kockica. Testerom su ga odsekli i odneli. Mogli su to da urade nesmetano jer je ta sredina u zabačenom delu grada. Otišla sam u Bor želeći da saznam kako se taj grad odnosi prema Radnotiju i šta mu znači to što je spomenik ukraden? Bila sam iznenađena kultom Radnotija u gradu. Razgovarala sam sa direktorkom kulturnog centra Simonidom Gavrić i tadašnjom direktorkom muzeja Slađanom Đurđekanović kao i sa pesnicima i piscima...Saznala sam da borski intelektualci svake godine na godišnjici Radnotijeve smrti odlaze kod spomenika i pesnici ostavljaju primerak svojih najnovijih izdanja, ili ostavljaju po jedan kamen pored spomenika. Sećajući se Radnotija tom prilikom odrecituju dve- tri njegove pesme koje su prevedene na srpski. To sam i sama iskusila, jer sam nakon nestanka spomenika učestvovala na nekoliko takvih sećanja. Intelektualci Radnotija su spominjali kao „naš Mikloš” i nastavili da pišu „Razglednice.” Smatraju da pesme, rođene u Boru imaju posebnu književnu vrednost i da je Radnoti kopča između mađarske i srpske književnosti. Na licu mesta sam čula i poznatu legendu da je Mikloš Radnoti u zamenu za malo hrane dobio svesku na kvadratiće u koju je zapisivao svoje pesme i tako je nastao Borski notes. Smatrali su da je spomenikom Radnotiju podignut i spomenik svim logorašima koji su bili na prisilnom radu. Kad sam se vratila iz Bora, odlučila sam da ću učiniti sve da se spomenik ponovo postavi u tom rudarskom gradu. Nabavila sam telefonski broj umetnika Imrea Varge, pozvala sam ga, i upitala da li zna da je spomenik u Boru ukraden? Odgovorio mi je da nema saznanja o tome. Ispričala sam mu šta sam sve tamo videla i upitala ga da li može spomenik da bude ponovo postavljen? Od njega sam saznala da prema međunarodnim propisima od jednog spomenika može da se postavi pet. Tada je zajedno sa borskim spomenikom, bio postavljen ukupan četiri spomenik Radnotiju, znači postojala je mogućnost da se podigne i peti. Obećala sam Vargi da ću učiniti sve da u Boru bude postavljen spomenik. On se nasmejao i rekao mi je da sam veoma naivna, ali da ipak pokušam – ispričala je Erika Kabok.

Ona se nakon toga obratila Jožefu Kasi, tadašnjem gradonačelniku Subotice, koji je bio i predsednik Saveza vojvođanskih Mađara da pomogne u prikupljanju novca za podizanje spomenika. Jožef Kasa je prihvatio inicijativu. Postavljanje spomenika su planirali za 9. novembar 2004. godine povodom 60. godišnjice pesnikove smrti. Pre toga je Imre Varga došao u Suboticu i zajedno sa Erikom Kabok otputovao u Bor. Obilazeći grad, umetnik je pogledao više mesta i za spomenik je odabrao trg ispred doma zdravlja. . .

– Boranci su ponudili da će dati materijal za spomenik, da će izgraditi mesto gde će biti postavljen i napraviće mu postolje. Nameravali su da snose i troškove transporta. Imre Varga međutim, želeo sam da nabavi materijal i da spomenik izliju majstori u Budimpešti pod njegovim nadzorom. Spomenik smo otkrili 9. novembra 2004. Tad sam ponovo srela vajarskog umetnika, koji mi je rekao da mu jeste žao što je spomenik ukraden sa obale Borskog jezera, ali da se raduje što se to desilo pre njegove smrti jer ovako je postojala mogućnost da se spomenik ponovo napravi. Smatram ogromnim poduhvatom to što je putujući pesnik Lorant Peter Tot odlučio da prođe put kojim je prošao Radnoti i njegovih 3.200 drugova. S jedne strane to skreće pažnju na užase iz tog vremena. Ove godine obeležavamo 110. godišnjicu rođenja i 75. godišnjicu smrti Mikloša Radnotija. To će biti dobra prilika da se podsetimo na to da je svoje rodoljubive pesme i pesme o domovini i ratnim užasima, bisere mađarske književnosti pisao u grlu smrti. Sećaćemo se i toga da smo pre 15 godina zajedno mogli da podignemo spomenik u Boru.- istakla je Erika Kabok.

Na pitanje zašto je u prošlosti odlučila dati svoj doprinos vraćanju spomenika Radnitiju odgovorila je:

– Iskusila sam ogroman kult Radnotija i ljubav Boranaca prema njemu. Smatrala sam da ta zajednica zaslužuje da ponovo ima njegov spomenik, ukoliko za to bude mogućnosti. Više puta sam bila tamo i danas držim kontakte sa nekoliko borskih intelektualaca. Kako sam ja, Jožef Kasa i funkcioneri tadašnje mađarske vlade dali doprinos tome da se spomenik ponovo postavi u Boru, tako su i u Boru postojali direktori i predstavnici lokalne samouprave koji su u tome takođe učestvovali. Ispunjava me zadovoljstvom što podrškom mađarske vlade, grada Bora i mađarskih preduzetnika remek - delo vajarstva stoji na mestu u kojem se ovaj pesnik velikan poštuje i poznaje - rekla je Erika Kabok.

Izvor: Mađar So